Фото: Принтскрин из видео снимка

Први икада, Ђаци репортери у Шапцу, долазе нам из новинарске секције ОШ „Лаза К. Лазаревић“. Идеја овог пројекта, који иначе спроводи Савез за школски спорт Србије, јесте да ученици основних и средњих школа, чланови новинарских секција, извештавају са школских спортских такмичења, спортских дешавања у својој школи итд.. Ученице шестог разреда ОШ „Лаза К. Лазаревић“ Лана Рувидић и Андреа Лазаревић интервјуисале су Чабу Силађија, познатог пливача који је освојио бројне медаље како на Европском, тако и на многим другим такмичењима. Том приликом су га питале:

• Зашто сте баш као примарни стил изабрали прсни и која су то такмичења на која сте највише поносни?

Почео сам као клинац да се бавим ватерполом, а после неколико година сам желео да изаберем неки индивидуални спорт, из ватерпола то је прсни стил који највише личи на то. Тако је то кренуло са 14-15 година и ето после десет и кусур година и даље се држим свог стила. Прсни стил је некако најкомпатибилнији стил са тим спортом.

• Колико дуго се бавите пливањем и шта је било најтеже на путу до успеха о којем засигурно говоре ваше медаље?

Ја сам у базену од своје седме године, што сада износи округло 20 година. Мислим да је најтеже устати свако јутро и ускочити у воду, имати неке мале изазове сваки дан, али генерално сваки спорт захтева доста одрицања, напора, залагања, али то све надомести осећај успеха, медаља, пехара, рекорда, тако да и после двадесет година волим овај спорт. Никада не бих све то мењао за неке ствари које сам пропустио.

• Да ли сте некад, у току ваше спортске каријере, били на граници да одустанете и шта је то што вас је увек враћал у базен?

Наравно, сваки спортиста има своје тешке тренутке, сви ми размишљамо да одустанемо кад дођемо до неког неуспеха, када се више месеци спремате за неко такмичење и то не успе како сте ви замислили. Онда се наравно сваки спортиста запита – зашто то радим, зашто жртвујем своје слободно време када то не даје резултат, али га опет та нека примарна љубав коју човек осети према спорту је увек јача него сумња, тако да увек победи љубав.

• Колико је тешко ускладити обавезе у вези са спортом и приватни живот?

Кад сам био ваших година имао сам баланс између школе и спорта и још неких активности којима сам се бавио, исто је тако било и у средњој школи, на факултету… Кад се од малих ногу научи тај ритам, исто се пренесе и на факултет и на приватан живот и онда не представља тешкоћу.

• Опишите ваше искуство са Светског првенства у Русији.

То је било пре мало више од две године, и то је било моје прво финале Светског првенства које сам пливао, много сам уживао у сваком тренутку. Пливало се на фудбалском стадиону, што је било доста чудно зато што је то било фактички на полуотвореном иако је то био покривен стадион – са страна је било полуотворено, било је изузетно хладно. Сећам се да смо облачили дуплу гардеробу, зимске јакне, а кад смо кретали на трке било је између пет до десет степени, било је изузетно хладно и сад замислите да се скинете да пливате на неком отвореном базену. Ето то је неки утисак који ћу сигурно памтити до краја живота. Финале ће ми увек остати у сећању, наравно у позитивном смислу.

• Која вам је медаља најдража и зашто?

Вероватно је сваком спортисти најдража прва медаља. То је било 2002. године кад сам имао 12. година. Још неке драге медаље су: Европско јуниорско првенство у Београду 2008. године, зато што је то било на домаћем терену и зато што је ту била пуштен химна пред домаћом публиком на Ташмајдану пред препуним трибинама. Памтим такође медаљу са Европског првенства 2009. године у Истанбулу, то ми је била прва велика медаља; златну медаљу са Универзијаде, то је било пре две године у Кореји. Има их доста, али мислим да је увек некако прва медаља најдража.

• Ко је препознао ваш таленат и да ли сте имали подршку од самог почетка?

Транзиција из ватерпола у пливање о којој сам вам причао била је јако осетљива,  био сам јако неодлучан, док су ме људи и из ватерпола и из пливања подржавали. Причали су да сам имао таленат и за једно и за друго, мада ја тврдим да сам много талентованији за пливање. Тренери у Бечеју који су ме повукли у пливању су очигледно нешто видели у мени, а то су били и моји родитељи који су одиграли велику улогу, пружили ми подршку да не одустајем. Због тога сам им много захвалан јер без њих сада не бих био овде.

• Како се стиже до репрезентације?

Уз доста жртвованог времена, залагања, одрицања, али и уз помоћ много љубави према овом спорту и ако се то све скупи, ако постоји имало талента и још више рада, верујем да сваки човек који се бави пливањем може да успе.

• Шта бисте поручили деци која желе да крену вашим путем?

Деци бих поручио да никад не одустају од својих циљева, да буду увек истрајни, да им школа увек буде на првом месту и да постоји могућност да се избалансира пливање и школа, ако је човек довољно свестан својих обавеза.

Ђаци репортери са Чабом Силађијем

Милутин Драгићевић – Шиле, следећи је био на листи новинарске секције „Лазине“ школе!

Читав интервју са Чабом можете и послушати на јутјуб каналу ОШ „Лаза К. Лазаревић“

Власништво целокупног материјала припада ОШ „Лаза К. Лазаревић“